ЕКОЛОШКИ КОРАК

Ваљево-Градац као пример

МИТСКА РЕКА

Овако је један телевизијски новинар у серији својих путописних емисија назвао Градац. Прича о заштити и о унапређењу клисуре Градца један је од бољих примера рада на заштити животне средине у Србији. Као и сваки, у основи позитиван процес, и заштита Градца је имала своје успоне и падове, светле али и оне другачије тренутке, добијала подршку и била изложена осудама, имало је и помагача и одмагача. Увек више неразумевања него разумевања. Тим пре, резултате који су остварени на заштити Градца ваља ценити.
Клисура реке Градац протеже јужно од Ваљева. Међу познаваоцима и заљубљеницима у природу важи за један од најатрактивнијих простора очуване природе у Србији. Бистра вода, разнолик биљни и животињски свет у води и око ње, велики број пећина, сакрални објекти… Све то је на релативно малом простору па и по томе представља реткост и доиста има посебну вредност. Градац је изазов за риболовце, омиљено је излетиште великог броја Ваљеваца, рај за истраживаче, незаобилазно место за све оне који туристички посећују Ваљево.
Историјат заштите овог простора је доста дуг. Први правни акт донео је Завод за заштиту природе и природних реткости НР Србије (данашњи Завод за заштиту природе Србије) 1958. године. Тим документом заштићена је Баћина пећина са својом колонијом слепих мишева. Следећи акт је, на иницијативу Истраживачке станице Петница, донела СО Ваљево 1984. године. Односио се на заштиту уског дела клисуре Градца, површине 877,66 хектара.

воденица

Еколошко друштво «Градац» основано је 1986, а на његову иницијативу је 1987. године СО Ваљево новим актом проширила заштићено подручје све до ушћа Градца у Колубару. За стараоца над овим простором именовано је ово Еколошко друштво уз извесну супервизије од стране Истраживачке станице Петница. Нешто касније, донета су акта о заштити споменика културе хидроелектране Дегурић (1991) и ширег простора око већ заштићеног споменика – манастира Ћелије (1992).
Коначно, 1998. године Завод за заштиту природе је припремио елаборат о заштити којим се клисура реке Градац сврстава у високи ранг: «предео посебних одлика». На основу тог елабората, СО Ваљево је 2001. године донела одлуку о заштити, а за стараоца поново именовала Еколошко друштво «Градац». Заштићено подручје се простире на 1.286 ха и обухвата најатрактивнији део клисуре.
Из овако кратког историјата не може се видети колико су рада, енергије и ентузијазма уложили појединци и организоване групе заљубљеника у природу и Градац да би се, само формално правно, решио статус и «озаконила» заштиту овог простора. У тим настојањима предњачили су чланови Еколошког друштва «Градац». Паралелно са овде већ наведеним, организоване су бројне акције чишћења и уређења водотока и приобаља, обнова запуштених објеката. Установљене су, уз то, школе у природи, бројни истраживачки и едукативни кампови, понеки су бивали међународног карактера, публикован је промотивни материјал, организоване трибине и сл. Такође, организована је заштитна служба, усвојен специфичан режим риболова, много се радило и на спречавању нелегалне сече шуме, извлачења шљунка из корита реке итд.
Еколошко друштво «Градац» је током две протекле деценије успоставило блиску сарадњу са ресорним министарством и стручним институцијама, такође и са сродним организацијама широм Србије па и у региону. Постигнути ниво рада ове асоцијације више пута је оцењиван као изузетан, што је потврђено и мноштвом награда.
Наравно да је покаткад бивало и пропуста и погрешки, преамбициозних пројеката што, уоталом, прати скоро сваку дугорочнију иницијативу. При томе посебно би требало имати у виду и чињеницу да је Еколошко друштво «Градац» удружење грађана чији су активисти углавном волонтери. У таквим условима, са чланством чији се број кретао од 150 до 200 пунолетних грађана, било је прилично тешко направити квалитетну организацију, са јасно утврђеним приоритетима. Афинитети чланства су често веома различити, понекад и међусобно супротстављени. Овакви проблеми су, ипак, успешно превазилажени, после решавања сваког од њих асоцијација је постајала јача. Она при томе никада није одступила од своје основне мисије – заштите и унапређења клисуре реке Градац.
Да је имало више разумевања и сарадње са Општином (данас – је то Град) Ваљево, вероватно да не би остали неостварени неки интересантни и амбициозно замишљени пројекти: развој излетничког туризма, фото сафарији, обнова запуштених воденица, прављење малих хидроцентрала, ревитализације градског језера. Једноставно – сви капацитети Градца никада нису у довољној мери препознати од стране надлежних општинских органа и институција.
Утисак је, с друге стране, да су се у последњих неколико година веома проредиле активности које су предузимане ради развоја овог заштићеног природног добра. О њему се највише говори у контексту унутрашњих сукоба, борбе две супротстављене струје, легалним и нелагалним скупштинама и легитимном и нелегитимном руководству. Јавности се предочавају различита становишта, обе „фракције“ имају своје аргументе. Може бити да прави узроци тренутног стања леже у чињеници да је досадашњим начином управљања заштићеним природним добром достигнут максимум и да је за даље унапређење неопходно пронаћи нови модел заштите клисуре Градца. Пре свега, један део овог заштићеног природног добра по својим природним карактеристикама заслужује да буде сврстан у категорију вишег ранга – Специјални резерват пророде. Одлука о промени статуса доноси се на републичком нивоу, а према важећим прописима таквим простором мора управљати професионална институција. У пракси, то су најчешће јавна предузећа или јавне установе које оснива скупштина града.
Док се не нађе одговор на ово питање а уз те и не реши постојеће стање у самом Еколошком друштву «Градац», остаје нам да се уздамо да заштићени простор неће бити запуштен нити на било који начин угрожен. Убеђени смо да ће та асоцијација успети да преброди и садашњу кризу; шта више – да ће из ње изаћи јача, са неким новим квалитетима, које и не слутимо.

Милош Катић
(Аутор је директор предузећа за менаџмент и консалтниг у области животне средине «Еко димец» у Ваљеву)